Zarko Lausevic, glumac u najtezoj ulozi

Kad se filmske uloge pretvore u zivotne, kad se filmsko platno pretvori u realnost, sve postaje drugacije. Filmovi uvek pomiluju glavne uloge, zivot ne. Na filmu se sve desava kako je i zabelezeno u skriptama, dok u zivotu nikad ne znas gde i kako ces zavrsiti. Da je znao, da ce mu uloga u filmu ”Bolje od Bekstva” postati i zivotna uloga, mozda je nikad ne bi odglumio. Oglumio je i uzivao je u popularnosti cele Jugoslavije. Bio je i oficir sa ruzom, bio je i Milos Obilic, a sada je begunac i osudjenik.

Zarko Lausevic je rodjen 19 januara 1960 godine na Cetinju u Crnoj Gori. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, bio je clan tamosnjeg Jugoslovenskog dramskog pozorista. Na filmu debituje 1982 godine u filmu ”Progon”, a popularnost stice ulogom prestupnika koji se pokusava vratiti u normalan zivot u televizijskoj seriji D. Bajica. Najveci uspeh ostvaruje likom mladoga partizanskog oficira u “nedozvoljenoj” ljubavi sa zagrebackom gradjanskom udovicom u  filmu ”Oficir sa ruzom” (1987) . Zarko je bio uvek svoj, na svoj nacin i na svoju ruku, pogled od kog su zazirali mnogi, mnogi su i voleli Zarkov ostri pogled. Najvise zene. O njegovom seksipilu su pisali tadasnji magazini, dok su njegove slike krasile sve naslovne strane od Ljubljane do Skopja. Stav, odlucnog i jakog mladica, ponosnog i punog zivota. Znao je Zare, pricali su mnogi, da je zivot tezak, znao je i sam da ce ga kad tad okusiti. Popularnost je voleo na svoj naci, zato se i odlucio za glumu, ali ju je ubrzo i zamrzeo. Zeleo je uvek da slobodno seta ulicama, da posmatra druge, da ne oseca prepoznavanje.  Zarko je zeleo da bude neko drugi, gluma mu je u tome pomagala i danas zeli da bude neko drugi ali bez glume.

Davnih osamdesetih kad je sve bilo drugacije, kad su i glumci bili velikani, Zarko je bio najveci. Amerika je nekad imala James Deana, dok se Jugoslavija ponosila svojim Zarkom. Ponosila se i druga, treca ponosi se i ova danasnja drzava.Njegovo ime ce uvek ostati zapisano u memoarima velikana domace kinematografije. Doprineo je mnogo, ali mnogo je i oduzeo.

Uspesna karijera glumca stopirana je kao ispaljeni hitac u vedro nebo. Brzinom munje se od velikana pretvorio u osudjenika i ubicu. Samarali su ga svi, niko nije pitao sta se i kako zapravo desilo. Detalji nisu bili toliko bitni, bitno je bilo to da je Zarko uskratio dva zivota. 31. jula 1993, na Ognjenu Mariju, u podgorickom kaficu “Apple” sa 13 hitaca usmrtio 20-godisnje Dragora Pejovica i Radovana Vucinica, stiteci sebe i svog brata Branimira. Bio je osudjen na 15, zatim na 13, a onda na cetiri godine zatvora. Posle odlezane cetiri godine i sedam meseci, pocetkom 1998. je pusten na slobodu, odlukom sudije Svetlane Vujanovic, supruge predsednika Crne Gore Filipa Vujanovica. Odmah posle petog sudjenja, i rocista odrzanog 28. oktobra 1999. u Podgorici, poznati glumac je otputovao u Ameriku. Nasao je vreme i da se oduzi ljubiteljima filma odglumivsi mozda i najzapazeniju uglogu u filmu ”Noz”.  Tada prestaje svaka nova rec o njemu, prestaje da se pominje u javnosti, kao da je iscezao. U Americi je radio, pricali su mnogi, kao moler, kao vozac kamiona, svakakve price su prepricavane. Kazu, nije vise u glumi, ne podnosi je, u zatvoru je pisao pesme, slikao. Nagadjali su mnogi kad ce se vratiti kuci, kad ce odsluziti kaznu?  Krvna osveta ga je najvise mucila, krv nije voda i to se jos uvek negde strogo postuje. Zarko je bio ozenjen, zena mu je isto u Americi. Razveli su se, prenosili su mediji, samo zbog straha od krvne osvete. Ima i sina, koje i dan danas prica da je zivot mac sa dve ostrice, prica mu i moli ga za oprostaj. Kao sto moli samog sebe da zaboravi pakao koji mu se desio. Moli, a zna da ipak neko drugi najbolje oprasta, na taj oprostaj ceka jos uvek. Skrivio je priznaje, branio se, branio je i svog brata. Strah je presudio u tom trenutku, opalivsi hitce u tela, shvatio je da je kao i senka, otisao u nepovrat. Da ce ostatak zivota provesti isto kao senka, ko zna gde i ko zna jos koliko.

Branili su ga, osudjivali su ga, niko nije mislio kako se zaista oseca. Prepricavali su i da jedva prezivljava negde drugde, daleko od svega. Prepricavali su i da ce se vratiti u zemlju, to pricaju i dan danas, samo niko ne prica o njemu, o onom starom Zarku, o njegovoj jakoj licnosti koja je osamdesetih godina bila sinonim za velikana poput njega.. Tu snagu je danas izgubio, prenosili su, izgubio ju je, strah ju je unistio. Danas onaj Zarko je legenda, ovaj novi, s kajanjem glumi najtezu ulogu u zivotu. Onu koju nisu napisali velikani kinematografije, vec zivot, onu ulogu u kojoj ni glavni glumci nisu postedjeni.

Da je znao onog dana davne 1976 godine u toku casa knjizevnosti da ce mu gluma doprineti toliko, ali da ce mu ista i oduzeti ono najvaznije, da ce mu uksratiti slobodu, mir i da ce mu zagorcati zivot nemirima mozda bi se i predomislio. Mozda bi tada pozeleo da bude nesto drugacije, mozda slikar, mozda pesnik a mozda i nista od toga. Jedno ostaje upamceno u knjigama, zabelezeno na trakama, na slikama, Zarko je zaista bio veliki glumac, mozda i najveci. Jasno je i to, da je tu i dalje medju nama, mozda nekad za neko vreme, kad se sve stisa i postane deo proslosti, kao sto je on postao svojim postupkom, ozivi ponovo na nekoj sada modernijoj filmskoj traci. Do tada, iscekivanja, nadanja ali i jos veca i zustrija diskusija o njegovom povratku u zemlju. Mi smo samo svedoci njegovog uspeha, njegove pojave koju smo ocenjivali samo iz onog sto smo videli i dozivljavali gledajuci ga u svim onim filmovima napisanih necijom rukom. U ovom najnovijem filmu, gde i dalje tumaci samog sebe, u najtezoj ulozi ocenjivace ga neko drugi.

U poslednjem intervjuu pred odlazak, koji je dao beogradskom nedeljniku NIN, on je obrazlozio zbog cega nije izgovorio svoju zavrsnu reč na sudjenju:

- Hteo sam ponovo da kazem tim unesrecenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doziveli i koju prezivljavaju. Znam da bol ne cuje, ali od mene ne bi bilo srecnijeg coveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugacije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopste. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi laksa zora bila. Odlucio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako ce to nešto znaciti nesrecnicima koji su ostali bez svoje dece. Od ostećenih ne tracim da mi oproste. Znam da to ne mogu, jer ja sam sebi ne oprastam. Samo Bog to može.

Tags: Bolje od Bekstva, Zarko Lausevic